Duše koje su sada u zatvoru.

William Branham.

Прочитај пуни рачун у...
Duše koje su sada u zatvoru.

I onda sam jednom bio napolju u lovu, što meni izgleda kao druga priroda, voleti lov. I bio sam napolju loveći sa dečakom, Džimom Polom, divnim mališanom. Mislim da njegov dečak dolazi ovde u crkvu, mali Džim. Divna familija. Ja znam Polove. Džimi i ja smo spavali zajedno i živeli zajedno odkako smo bili mala deca u školi. Mi se u starosti razlikujemo za oko šest meseci. I Džimi je dopustio da se njegova puška otkoči i pogodio me je u obe noge, zaista je bio blizu mene sa puškom. I odneli su me tamo u bolnicu, ležao sam tamo umirući, nije bilo penicilina ili ničega u tim danima. I oni su stavili ispod mene gumenu ploču, i ja znam te noći... Oni su nameravali sledećeg jutra da me operišu. Oni su upravo očistili ranu, veliki delovi mesa su bili otkinuti, i oni su uzeli makaze i to odsekli, i morao sam da držim ljudske ruke... su da moje ruke oslobode sa njegovih zglobova, kada su završili. Povikao sam, držeći se ovako, a oni su odsecali taj deo noge. Bio sam četrnaest godina star, upravo dečak.

I te noći pokušao sam da odem na spavanje i oni... Ustao sam i nešto je prsnulo. I ovde je bila krv, skoro pola galona, pretpostavljam, što je došlo iz vena. I oni su...uzeli su rendgen, rekli su da je sačma ležala toliko blizu do te arterije na obe strane da bi samo mala ogrebotina mogla da je preseče, i ja bih počeo krvariti. „Dobro,” pomislio sam, „ovo je kraj.” Spustio sam ruke ovako i to podigao, i krv je tekla niz moje ruke, moja vlastita krv je bila ta na kojoj sam ja ležao. Ja sam pozvonio na zvono. Sestra je došla, i ona je to upravo obrisala sa peškirom zato što tu nije bilo ničega što su oni mogli uraditi.

I sledećeg jutra, u ovom slabom stanju, oni nisu davali transfuziju krvi u tim danima, znate oni su me operisali. Dali su mi etar. I kada sam ja... Stari etar, pretpostavljam da se sećate, to je stari anestetik. I pod tim etrom, kada sam izašao napolje, izlazio sam iz uspavanosti od etra posle osam časova. Oni su morali da mi daju toliko, da ne bih ustao. Oni me nisu mogli probuditi.
-----

Kada sam se povratio od tog etra, nešto mi se tamo događalo. Uvek sam verovao da je to vizija. Zato što sam bio toliko slab, mislili su da umirem. Ona je plakala. Kada sam otvorio svoje oči da pogledam mogao sam je čuti kako priča, i onda sam ja otišao nazad da spavam, probudio se još dva ili tri puta. I onda sam imao viziju. I onda... Otprilike sedam meseci kasnije morao sam da idem da uzmem punjenje za sačmaru i masno lovačko odelo skinuto sa mojih nogu; doktor nije dobio to. Imao sam trovanje krvi i obe noge su otekle i zgrčile se ispod mene, i oni su želeli da odseku obe noge od kukova. I ja sam rekao: „Ne, samo dođite više i skinite to.” Ja to upravo nisam mogao podneti. I tako konačno, Doktor Reader i Doktor Pearl, iz Luisvila, izvršio je operaciju, i presekao to tamo i odstranio, i danas ja imam divne noge po milosti Božijoj.

Sada, u ovom vremenu, pošto sam imao ovu viziju i razmišljao da sam prešao iz ovog života u patnje. I sedam meseci kasnije, ovde u Clark County Memorial bolnici, imao sam drugu operaciju. I u to vreme, kada sam izašao napolje, mislio sam da sam stajao napolju na zapadu. Imao sam drugu viziju. I tamo na nebu je bio veliki zlatni krst, i Slava Gospodnja je tekla sa tog krsta. I stajao sam sa svojim rukama napolju ovako, i ta slava je padala na moje grudi. Vizija me je napustila. Moj otac je stajao tamo gledajući u mene, kada je došla vizija.

Uvek sam se osećao... Svi ljudi koji su me znali sve ove godine znaju da sam uvek želeo da idem na zapad. Vi znate kako je to. To je uvek bilo nešto na zapadu. Ali pošto mi je jedan astronom jednom rekao, istu stvar, da bih ja trebao da idem na zapad... Zvezde, kada one pređu svoj ciklus i tako dalje, ja sam bio rođen pod tim znakom, i nikada nisam imao uspeha na istoku; ja sam trebao da idem na zapad. I prošle godine sam krenuo na zapad da ispunim životnu želju, vidite, da uradim to.
-----

Pošto me je vizija udarila, i bio sam toliko slab jer sam izgubio toliko krvi, i... Pomislio sam da tonem u jednu beskrajnu večnost. Mnogi od vas ste me čuli kada sam ovo pričao ranije, i-i tonući u beskrajnu večnost. Prvo, prolazio sam kao kroz oblake, i onda kroz tamu i tonući dole, dole, dole. I prva stvar, znate, stigao sam u oblast izgubljenih, i tamo sam povikao. I pogledao sam, a tamo, baš sve, tamo nije bilo dna. Nikako nisam mogao prestati da padam. Za večnost, izgledalo je kao da sam padao, i nije bilo kraja tome.

Onda, kakva je to bila razlika od vizije koju sam imao ovde nedavno o tome kako sam bio u Slavi sa ljudima, [Смрт. Шта онда?] kontrast. Ali u ovoj, dok sam padao, konačno sam dozivao tatu. Naravno, budući samo dete, to je ono što bi svako dete uradilo. Dozivao sam moga tatu; i moj tata nije bio tamo. Dozivao sam moju mamu: „Neka me neko uhvati!” Tamo nije bilo majke. Ja sam upravo išao. I onda sam povikao Bogu. Tamo nije bilo Boga. Tamo nije bilo ničega.

I posle jednog momenta čuo sam najžalosniji zvuk koji sam ikada čuo, i to je bilo najužasnije osećanje. Tu nema puta... Čak bi bukvalno goreća vatra bila zadovoljstvo prema onome što je ovo bilo. Sada, te vizije nikada nisu bile pogrešne. I to je upravo jedno od najužasnijih osećanja koje sam ikada imao, i šta je učinilo... Čuo sam buku, zvučalo je kao neka ukleta stvar. I kada je to bilo, pogledao sam kako dolazi, i to su bile žene. I imale su zelenu stvar, samo da ste im mogli videti lice, i imale su zelenu boju ispod svojih očiju. I oči su im izgledale kao uvučene, kao što žene danas mažu svoje oči, uvučene tako, i upravo njihove oči i lice. I one su išle, „Uh, uh, uh, uh!” O moj Bože! Upravo sam povikao, „O, Bože, imaj milosti prema meni. Imaj milosti, o Bože. Gde si? Ako mi samo dopustiš da odem nazad i živim, obećavam Ti da ću biti dobar dečko.” Sada, to je jedina, stvar koju sam mogao reći. Sada, Bog zna, i na Dan Suda On će mi suditi za tu izjavu. Ovo je ono što sam rekao, „Gospode Bože, dopusti mi da odem nazad i obećavam ti da ću biti dobar dečko.”

I kada sam bio pogođen, rekao sam laži, uradio sam prilično skoro sve ono što je trebalo da bude urađeno, samo jedna stvar koju kažem... Mogao sam isto tako očistiti dok sam upravo ovde sada. I kada sam pogledao dole i video sam da sam skoro prepolovljen na dvoje, rekao sam, „Bože, imaj milosti prema meni. Znaš da nikada nisam počinio preljubu.” To je jedina stvar koju mogu reći Bogu. Ja nikada nisam prihvatio Njegovo oproštenje i sve ove stvari. Ja sam samo mogao reći, „Ja nikada nisam načinio preljubu.” I onda su me oni izveli tamo napolje, i onda u tome, povikao sam, „Bože, budi mi milostiv. Biću dobar dečko, ako mi samo dopustiš da se vratim nazad,” jer sam znao da je tu negde bio Bog. I tako pomozi mi, ta umorna stvorenja svuda okolo, ja sam upravo bio nova pridošlica. I najgnusnije, užasno, bezbožno osećanje u tome... Izgledalo je kao velike oči, velike trepavice napolju ovakvo, i trčalo je nazad kao mačka, kao nazad ovako; i zeleni materijal, i kao da je razjedalo ili tako nešto. I oni su išli, „Uh, uh, uh.” O, kakvo osećanje!

Onda u trenutku vremena ponovo sam se vratio prirodnom životu. Ta stvar me je uznemirila. Pomislio sam, „O, da nikada više ne idem na takvo mesto. Da ni jedno drugo ljudsko stvorenje nikada ne ode na takvo mesto.” Sedam meseci kasnije, imao sam viziju kako stojim na zapadu i video sam taj zlatni krst kako dolazi nada mnom. I znao sam da su ono tamo bile oblasti prokletih negde.

Sada, ja to nisam uopšte toliko zapazio do pre oko četiri nedelje. Nikada o tome nisam razmišljao u ovom periodu. Pre oko četiri nedelje, žena i ja smo otišli dole u Tucson da pazarimo, i dok smo sedeli... Žena, otišli smo dole niz stepenice, i tamo je bila grupa slabašnih dečaka koji su uvili svoju kosu, znate, kao što to čine žene, i očešljali šiške ovde napred, i te zaista visoke pantalone na sebi, nešto kao, pretpostavljam bitnici ili kako god ih vi nazivate. I oni su bili tamo unutra, i svi su gledali u njih, i njihove glave su bile ovoliko velike kao žene koje nose tu frizuru, znate, i oni su bili tamo dole.
----

Tako, otišao sam gore uz stepenice, i seo sam dole. I kada sam to uradio, tamo su bile neke pokretne stepenice, to je bilo J. C. Pennyjeva radnja, i pokretne stepenice su donosile ljude gore. Zaista mi je pozlilo u stomaku gledajući te žene kako dolaze gore; mlade, stare, i osrednjih godina, sa uvojcima, mlade, i na svaki način, sa malim šorcevima na sebi; njihovo prljavo telo i te seksi obučene žene sa tim velikim glavama, ovako, i ovde one dolaze. I jedna dolazeći gore na pokretnim stepenicama, upravo je dolazila gore ovako, tamo gde sam ja sedeo nazad u stolici, sedeći dole sa svojom glavom pognutom.

I okrenuo sam se i pogledao. Jedna od njih dolazeći niz stepenice je govorila, govorila je Španski drugoj ženi. Ona je bila belkinja govoreći Španjolki. I kada sam je pogledao, iznenada sam bio izmenjen. To sam već video ranije. Njene oči, znate kako žene sada rade, mažući svoje oči, upravo u poslednje vreme kao mačke, znate stavljaju to gore ovako, i noseći te mačkaste naočare i ostalo, znate, sa očima gore ovako, i tu zelenu stvar ispod njihovih očiju. Tu je bila ta stvar koju sam ja video kada sam bio dete. Tamo je bila žena, upravo ista. I ja sam se baš sav ukočio, i počeo da gledam okolo, i tamo su bili ti ljudi mrmljajući, znate, idući oko cena i ostalih stvari u zgradi.

Pogledao sam ovako i u trenutku sam se izmenio. I pogledao sam i pomislio sam; „To je ono što sam video u paklu.” Tamo su oni bili, to izjedanje. Pomislio sam zato što su bili u paklu šta je načinilo ove žene da budu ofarbane sa zeleno-plavom farbom, baš kao što je ta vizija rekla pre oko četrdeset godina. Pre otprilike četrdeset godina, to je ono što je to bilo. Ja imam pedeset i četiri, i ja sam bio tada star četrnaest godina. Tako pre otprilike četrdeset godina, i to je svakako broj suda.
----

Pomislio sam onda dok sam video oči izranavljenog izgleda na ovim ženama. Tu su bile španjolke, francuskinje, indijke, i belkinje, i sve zajedno, ali ta velika glava, znate, sa natapiranom kosom, sa tim češljem, na način na koji je one češljaju, da bude velika, i onda izlaze napolje. Znate kako one to rade, fiksiraju to kao što to rade. I onda, njihove oči izranavljenog izgleda i oči sa farbom, koje one mažu kao oči u mačke. I one pričajući, i tamo sam ja bio ponovo, stojeći tamo u J. C. Pennyjevoj radnji, ponovo nazad u paklu! Toliko sam se uplašio, pomislio sam, „Gospode, sigurno nisam umro, i ti ćeš me posle svega pustiti da izađem iz ovog mesta.” I tamo su oni činili...baš okolo kao tako, kao u toj viziji, baš kao što se moglo čuti to svojim ušima, znate. Samo mrmljanje i hod ljudi, i onda žene dolaze gore na tim pokretnim stepenicama i hodajući tamo okolo i to „Uh, uh!” Tamo su bile te zelene oči smešnog izgleda, i žalosnog.

Прочитај пуни рачун у...
Duše koje su sada u zatvoru.

И као што је људима одређено једном умрети, а потом суд:

Јевреји 9:27