Veliko Blještavo Svetlo.

William Branham.

Прочитај пуни рачун у...
Veliko Blještavo Svetlo.

Tako dok mi u ovo vreme godine, pošto usmeravamo svoje misli na Božić, stvarno je jako loše što imamo sve te mitove zvane sveti Klaus, umesto istinskog Božića kako bi to trebalo biti. Mnoga mala deca danas u zemlji ne znaju ništa više o značenju Božića do “Korpa puna igračaka, i neki mistični irvasi koji skakuću pored kuće,” uče samo o tom mitu; da to čak naudi njihovoj veri, kada budu trebali da čuju istinsku Božićnu priču, da to nema nikakve veze sa irvasima, ili sa čovekom koji puši lulu, sa krznom na kragnama. To je bilo rođenje blagoslovljenog Gospoda Isusa. I to je veoma neobično videti kako Bog radi na takav način, jer ni u jednom drugom vremenu u čitavoj ljudskoj istoriji sveta ne bi nikada tako delovao. To je moralo biti tačno baš u to vreme. I sada, na par trenutaka zavirimo malo u to vreme.

Bilo je to vreme kada je Irod, taj ubica, bio kralj. Moralo je tako biti; taj bezdušni čovek morao je biti kralj u to vreme, jer smo upoznati kroz Pismo da je rekao da će ubiti svu decu od dve godine pa nadole, pokušavajući da nađe Hrista. I to je trebalo biti upravo na vreme. I onda tamo je moralo biti, u to vreme, moralo je doći do oporezivanja što je prouzrokovalo da se Josip i Marija vrate nazad u svoj rodni kraj Vitlejem gde su bili upisani, i gde je bilo zabeleženo njihovo rođenje u predvorju hrama, da bi bili oporezovani. A Hrist je trebao biti rođen u Vitlejemu, a oni su bili dosta kilometara udaljeni kada se to događalo.

I primetili smo opasnosti kroz koje su oni trebali proći da bi tamo stigli. Dakle, oni nisu tada imali velika plišana ambulatna kola da Mariju tamo odvezu. I oni to nisu imali kao što je to danas, da mi ne bi imali neku opravdanje. Bila je to kraljeva naredba. Nije se moglo opravdati. To se moralo sprovesti. “Kralj je tako rekao.” Bez obzira u kakvom stanju je bila, ili ma šta drugo, morali su se vrati u postojbinu. Nije bilo udobnosti za malu trudnu majku, i nije bilo prevoza, jedino peške, ili na leđima malog magarca. I rečeno nam je da je Josip uzeo Mariju, tu trudnu majku koja se mogla poroditi svaki čas, i da je poseo na leđa magarca. I ako je iko nekada od vas jahao magarca, znate onda kako je to neudobno jahanje. Mališa, po neravnoj stazi koja nestaje negde gore u planinama, dolazeći u Vitlejem, od dole iz Judeje, jedan veoma džombast i neravan put. Šta da mali magarac nije bio stabilan i da je pao sa tom trudnom majkom?

Ili, u danima kada je dolazilo jako puno putnika u njihovu zemlju, cela zemlja je radila, zajedno sa hodočasnicima i putnicima, nazad u postojbinu, veoma dobra prilika za pljačkaše u tim danima. Kada bi videli neki mali karavan sa malo ljudi, ti jahači, pljačkaši su mogli dojahati i pobiti ih, i uzeti im materijalna dobra, i pobeći. Kako li je to samo bilo ovom mladom venčanom paru, sve to sa čime su imali posla, i kako je moglo biti. A šta ako bi neke divlje zveri, jer je tada bilo lavova i mnoge su pobili, divlje životinje koje su lutale po pustinji kroz koju su oni morali proći. Šta ako bi se divlja zver zaletela prema maloj grupici, šta bi Josip mogao učiniti sa jednim štapom u ruci, i sa ženom koja je jedva mogla i da se kreće? Morali su se i s time suočiti.

Ali to nas teši što znamo: da naša sudbina nije u našim rukama. U Božijim rukama je naša sudbina. I On je to odredio da tako bude, i nikada ništa neće narušiti Božiji program. Mi smo određeni da stignemo.

I možemo to gledati kao da je to bilo danas, kako malo magare i dvoje putnika konačno stižu, kako dolaze usred noći preko pustinje jer je bilo vruće. I onda recimo da su se oni smestili na jednom malom brdu istočno od Vitlejema. Vitlejem se nalazi u dolini, a tamo su mala brda. A put koji ulazi u Vitlejem, krivuda istočno od Vitlejema, i spušta se pravo kroz grad. I blizu zaokreta, gde prolazite kroz zadnju krivinu da bi krenuli niz brdo, tamo je jedna velika gomila neravnomernog kamenja poređana. I istoričari su učili da su se možda Marija i Josip tamo zaustavili da malo predahnu pre nego što su ušli tu noć u grad.

Pogledajmo Josipa i njegovu pažnju prilikom brige za njih, skida svoju malu nevestu sa magarca, i pomaže joj da stane na zemlju, odvodi je preko do kamena i smešta je na njega, i kaže: “Draga, tamo je taj mali gradić upravo ispod nas, gde će se naš mali pridošlica verovatno roditi.” Mogu zamisliti gledajući zvezde kako su zasvetlile upravo malo jače, dok su oni gledali na Vitlejem, istočno od njih. I dok su tamo sedeli, čudeći se dok su netremice piljili u zvezde, a stotinama kilometara istočno odande, odvijala se jedna druga scena. Znate li da Bog deluje u Svom univerzumu. On čini da se određene stvari dogode u jednoj zemlji, gde On čini da se stvari prilagode da se poklope sa onom drugom. Tamo mi vidimo daleko na istoku, kako su nam to rekli mnogi istoričari, da su ti ljudi, ti astrolozi sa istoka, kao što mi znamo da su oni bili… Danas oni bi bili zvani, više ili manje astronomima, ne u smislu pogađanja budućnosti; to je izrugivanje astronomije, što se naziva astrolologija. A ljudi jure ka tim stvarima, što je zaista jedna lažna predstava pravog astronoma.

    Мудри људи и даље
    траже Исуса.

Hampton,veliki istoričar nam je rekao, da je to bila… Da su oni bili Midio-Persijanci, ti astronomi. Hajde malo da pročešljamo njihove živote. I mi ćemo videti da su Midio- Persijanci bili upoznati sa Evanđeljem našeg Gospoda do su bili dole u Vavilonu. Da, ranije, u vreme kralja Navuhodonosora, oni su imali takve ljude kao što su astronomi koji su posmatrali zvezde i nebeska tela. I oni su po znacima mogli reći i po pokretanju zvezda, da se dešava određeni događaj. A kraljevi ranih doba su se savetovali s takvim ljudima da bi znali za događaje i stvari koje će se dogoditi. Bog je uvek to objavljivao nebeskim telima pre nego što On to obznani na zemlji. Bog to ispiše na nebesima. A zvezda koju mi razmatramo, i razmišljamo o njima kao o nekim petokrakama na nebu, ali ono što one jesu su svetovi daleko veći od ovog, koje odražavaju sunčevu svetlost.

A ti ljudi su sigurno bili upoznati sa Evanđeljem u danima izraelskog zatočeništva, sedamdeset godina dok su bili u zemlji Haldejskoj, i sigurno, pošto je Daniel bio glavni među astrol… Taj prorok, svojom velikom mudrošću da zna kraj svih stvari, i da zna šta će Bog učiniti, a on je bio pozvan da bude nad svim astrolozima. A astrolozi su imali stare spise na koje su se vraćali, njihovih predaka. A Daniel je ubacio u to Gospodnje zapise. I tako mi razumemo da su se oni tokom tog vremena dosta međusobno savetovali, i oni su videli mudrost i silu koju je jedini i pravi Bog proizvodio, što je bilo daleko iznad svakog astronoma ili mudraca. To je bilo dokazano tokom te noći Navuhodonosorevog odnosno Valtazarovog plesa, da niko od Haldejaca ili zvezdara nije mogao pročitati rukopis na zidu. Ali Daniel je kroz Duh i silu živog Boga to mogao. I njegovi spisi su čuvani kao svetinja, i jesu sve do ovog dana.

Dakle, mi ih zovemo, na istoku… Imao sam privilegiju da govorim sa njima u Indiji. I oni se danas zovu muslimani. Ali oni su zaista bili Midio-Persijanci. Indijci ih zovu… Mislim da ih zovu nečistima. A Midio-Persijanci su ustvari muslimani. I oni su ti koji su originalno bili sa kraljem Navuhodonosorem. I njihovi veliki mudraci su bili učenjaci koji su izučavali prirodne stvari, da bi obznanili duhovne stvari koje su se trebale desiti.

Tako u tim mnogim stotinama godina, i ti manuskripti sa Danielovim učenjem, i tako dalje, oni su to morali da čuvaju. I ono što bi oni činili u ranim vremenima uveče, išli bi gore u…?…planine. I gore usput su imali jedan zamak. I taj zamak je bio zamak mudraca. I oni bi imali svoje…? …gozbe. A nakon gozbe oni bi izašli napolje pod nadstrešnicu ili na terasu, i tamo u nekom opservatorijskom tornju nakon što je zašlo sunce. I kao što to muslimani obično čine, klanjaju se suncu i viču: “Alah! Alah!” I mnogo puta blagosiljaju sebe svetom vodicom, i tako dalje, čak i do ovog dana. Često, jedna od njima najsvetijih stvari bila je vatra. Oni su verovali da taj jedan pravi Bog živi u vatri. I kako je to čudno znati da jedini pravi živi Bog živi u Svetlu, i da je On Vatra koja proždire. I kako su oni palili te svete vatre, i posmatrali su tu vatru, zato što su oni verovali da je pravi Bog živeo u toj vatri, i da je On Sebe njima tako odražavao. A vatra je još bila svetlija kada se svetlost sunca spustila dole.

I tako oni bi išli u taj osmatrački toranj i gledali bi gore. I oni su bili dobro obučeni. I oni su poznavali svako pomeranje nebeskih tela i zvezda. Oni su pažljivo posmatrali svaki pokret. Ooo, ako bi Hrišćani samo činili tako, ne da posmatraju zvezde, već da gledaju u Božiju Reč kako se ona otkriva. Ako bi mi to samo zapazili danas, i videli kako je Bog obećao u ovim danima te stvari koje mi tako hrabro zastupamo. Bog je obećao da će činiti te stvari kao što je isceljivanje bolesnika i velika čuda.

Isti Daniel koji ih je učio o tim događajima, rekao je: “U poslednjim danima ljudi koji poznaju njihovog Boga će činiti podvige.” Ta Pisma se moraju ispuniti. Ako bi samo tražili… I ako ćete zapaziti, Bog jedino otkriva Sebe onima koji traže i žude da Ga vide. “Približite se Meni, i Ja ću se približiti vama,” kaže Gospod. I ponekad Bog dopušta određene stvari koje će nas navesti da Mu se približimo. Jer Bog je sigurno odredio da se određeni događaji moraju dogoditi, a oni će biti otkriveni upravo kako Njegov veliki časovnik otkucava.

Прочитај пуни рачун у... Veliko Blještavo Svetlo.

A kad se rodi Isus u Vitlejemu judejskom, za vremena cara Iroda, a to dodju mudraci s istoka u Jerusalim, i kažu:

Gde je car judejski što se rodio? Jer smo videli Njegovu zvezdu na istoku i došli smo da Mu se poklonimo.

Mateju 2:1-2